Ako veličina nije bitna, šta je bitno?
Performans i izložba Veličina (ni)je bitna Stefana Lukića
Ako u Google pretraživač ukucate opštepoznatu rečenicu „Veličina nije bitna” na našem jeziku, za 0,47 sekundi dobićete 735.000 rezultata. Neki od njih odnosiće se na popularni film, neki će biti deo raznolikih online rasprava, drugi će biti deo reklamne industrije, a najveći deo njih biće tu kao ilustracija provokativnih (a)seksualnih dilema savremenog sveta koji pod pritiskom nagomilanih erotizovanih slika neprestano preispituje svoja tela u brojkama: koliko minuta, koliko santimetara, koliko kilograma, koliko lajkova, koliko seen-ova, koliko share-ova... Delimo neprestano i nesebično brojke o vlastitim veličinama potpirujući time strah od malih brojeva (Ardžun Apaduraj). Pitamo se neumorno koliko nešto košta, koliko energije se utroši, koliko vremena je potrebno, koliko resursa (ljudskih!) se potroši da bi se neka „veličina” dostigla. Rečju, mi smo društvo proračuna, a ona Lejsi Paund (Lacie Pound) iz Black Mirror-a što grozničavo i mukotrpno skuplja lajkove da bi kupila stan, zadržala posao, bila pozvana na svadbu, ostala društveno prihvatljiva, i ko-zna-zašto-sve-još, i nije nam toliko daleko. Ni kilometrima ni godinama, ukoliko te kategorije razračunavanja s vremenom i prostorom i dalje važe.
Mi smo društvo proračuna koje voli i ceni veličinu, kome je veličina bitna, kako tvrdi 735.000 rezultata na Google pretraživaču, od kojih se gotovo nijedan (u ovom trenutku) ne odnosi na istoimeni performans i pop-up izložbu Stefana Lukića. U sličnom, ali radikalnije crnom Black Mirror ambijentu, s prizvukom post-digitalnog sveta i „crno na belo” estetike Lukić je 27. februara 2021. na pločniku Trga slobode u Novom Sadu u ritmu timskog rada instalirao monumentalnu pesmu nadahnutu performansom Daleko, koliko me noge nose (2020) u kome je rutinskim trčanjem od atelja do groblja ovaj umetnik pozivao na usporavanje života. Upravo zato što je ta pesma inspirativna reakcija na Lukićev napor umetničkog razračunavanja sa vremenom, ona je postala središnji deo rada Veličina (ni)je bitna, kojim se rvanje s vremenom, prostorom i njihovim zbunjujućim dimenzijama nastavlja.
Stefan Lukić, Trg slobode, Novi Sad, 27.2.2021. Foto: Marijana Janković
Kako se boriti s prostorno-vremenskim dimenzijama u današnjem svetu kapitalizma, možda jedinstvenom kultu koji počiva na osećanju krivice, odnosno duga (Valter Benjamin)? Unapred sračunatoj veličini dužni smo, ako ne novac, onda vreme. Ako ne vreme, onda energiju. Ako ne energiju, onda like, share, seen... Pažnju i fokus. Radni vikend ili dodatne sate prekovremenog rada. Dužni smo joj deonice sna ili delove REM faze našeg odmora. Ako ne to, onda ovom kultu duga treba žrtvovati naše lično vreme predviđeno za meditaciju, šetnju s prijateljima, fragmente ljubavnog govora (Rolan Bart). U svakom slučaju – mi smo konstantno nešto dužni.
U takvoj situaciji duga koji se ne da isplatiti Lukić postavlja pitanje o ličnoj motivaciji, kondiciji, kolektivnom, združenom radu, samodisciplini, želji ako hoćete, da se živi, radi i stvara drugim sredstvima, na drugi način, na paralelnoj putanji čija „priroda” nije zasnovana na logici duga. Rečju, na onoj trasi koja ljude ne uzima za redovno krive i redovno dužne, koja ne traži permanentno prilaganje žrtve kultu duga, koja ne priziva život na čekove i život od kamate. Takvom maršrutom preispitivanja bitnosti i značaja veličine Lukić je krenuo u kolektivnom duhu, najpre beležeći na društvenim mrežama avanture i uspomene čitave grupe dragih ljudi koja je na relaciji Beograd-Novi Sad i Novi Sad-Beograd bila upućena na jedan zadatak – na zajedničku intervenciju u javnom prostoru novosadskog centra koja će pomoću monumentalne poezije postaviti pitanje o tome da li je veličina shvaćena kao broj, kao dug, kao ustaljena vrednost današnjice zaista bitna. I ne samo to – ovaj će združeni rad postaviti i mnoga druga (važna i bitna!) pitanja.
Foto: Marijana Jakovljević
Fiksiranjem pesme za tlo u zaštitnim, uniformnim odelima koja podsećaju na Černobilj (i mesto i njegovu HBO interpretaciju) estetiku u javnom prostoru, ovaj je rad automatski podsetnik na trenutno vanredno stanje, aktuelnu i intenzivnu zabrinutost, pojačanu potrebu za zaštitom. Organizovanim, brzim i gotovo hirurškim uplivom u svakodnevicu gradskog prostora performans je provocirao utisak intrige kod većine prolaznika i posmatrača. Invazijom umetnosti na Trg slobode, performans je sve aktivno pozivao na učešće i uključenje, dodatno angažujući ljude kroz darivanje govorljivog mini-natpisa Veličina (ni)je bitna. Ipak, ono što je ponajviše mobilisalo kako poglede, tako i umove i emocije posmatrača jeste sámo pitanje veličine koja jeste ili nije bitna, kao i način na koji je ovaj rad to pitanje postavljao.
Mi smo društvo proračuna, koje voli i ceni veličinu, kome je veličina bitna. Mi smo društvo koje kada vidi neku (bilo koju) veličinu odmah uzme da je fotografiše, pa je postuje, pa je komentariše, pa čeka lajkove, nove komentare, na koje ponovo odgovara, pa čeka share-ove, pa zbraja lajkove, komente, hartove, itd. Sve to u svrhu povećanja broja lajkova, postova, seen-ova... U svrhu povećanja veličine. A upravo to je ono što je Lukićev rad onemogućio i čime je doslovno i postupno - gotovo sistematski - isfrustrirao onoga koji posmatra i koji se pita.
Foto: Marijana Jakovljević
Videvši da se nešto neobično i veliko na trgu dešava, znatiželjni posmatrač bi prišao i najpre zagledao, sa svih uglova i strana. Onda bi, sasvim moguće, nekog upitao o čemu se radi, a ako i ne bi pitao – načuo bi: „Umetnik pravi performans, udruženim radom lepi kolosalnu pesmu na gradski pločnik...” Saznanjem te informacije javlja se blagi bes i tiha frustracija, budi se središnja teskoba posmatrača koji se upinje da dozna, da vidi prizor, da pročita pesmu, da pojmi te verse, da oseti ritmiku reči i poruku celine. Ali, on to ne uspeva da ostvari jer ga u tome sprečava postavka i koncept ovog rada.
On je tu, na licu mesta, in real time, u punoj je tehnološkoj opremi, spreman za ispaljivanje vizuelnih rafala na društvenim mrežama, i baš tada, upravo tog trenutka on biva prinuđen da zaboravi na sve to, da umesto ekrana upotrebi telo, da se upinje da fizički ostvari sagledavanje celine, da u prostoru grada pronađe axis mundi – sebi odgovarajuću osu, tačku gledišta za doživljaj umetničkog rada u koordinatama prostor-vreme. Predlaže se obustava prevelikog broja olako stvorenih i dostupnih informacija. Sugeriše se fenomen iscrpljenja duha obimnim deljenjem i slanjem informacija. Veoma provokativno, pomalo perverzno, s potpisom da Veličina (ni)je bitna telo posmatrača se poziva na šetnju između tela od mesa i tela od društvenih mreža, između veličine bivanja ovde i sada i veličine lajkovanja tamo i posle, između ljudski dostižnog realnog prostora i neljudski skrojenog online prostora. Rečju, Lukićev rad na jedinstven način, kroz upadanje i izlivanje u gradski prostor, maltene organsko lepljenje i rastezanje po gradskom trgu, pod vedrim nebom i suncem, ukazuje na drobljenje sveta (Gi Skarpeta) na gomile izolovanih vrednosti zbog kojih potencijalna celina ili makar utisak o celovitosti nečega postaje nemoguć, izmiče ljudskoj percpeciji i koncentraciji, izaziva, tj. čelendžuje mehanizme pažnje i fokusa u ovdašnjem svetu.
Ekstrakcija iste savremene frustracije izazvane napadnom fragmentacijom čiji smo svi full-time taoci, ponavlja se i u pop-up izložbi organizovanoj u alternativnom umetničkom prostoru Kvaka 22 (27.2.2021 do 14.3.2012).
Foto: Marijana Jakovljević
Tela su nam iznova lansirana u jedan post-digitalni i zaglušujuće plavi prostor. Da veličina (ni)je bitna ponavlja se kao što se ponovo eksponira i naša nemogućnost da sagledamo celinu, da opipamo ukupnost ovog umetničkog dela, konačno – da pročitamo već jednom tu monumentalnu poeziju. Dodaje se, rekli bismo, da ni brzina (ni)je bitna jer nas uz napad sajber/Blade Runner plavetnila, napada i post-apokaliptični zvuk do nerazumevanja usporenog audio snimka stihova pesme. U ovoj futurističkoj situaciji punoj tenzije čija je funkcija da obeleži nedavnu prošlost – performans Veličina (ni)je bitna Stefana Lukića – jedini dokument koji uspevamo da prepoznamo jesu zabeležene fotografije i snimci samog event-a. A od poezije dobijamo jedino audio zvuk u slow motion-u i lagano grozničavo treperenje crno-belih, rasparčanih parola sa ulice.
Izgleda da monumentalnost ove poezije prebiva isključivo u svima nama koji uspemo da u susretu s Lukićevim radom osetimo tu iskru zanosa da jedina veličina koja ostaje bitna jeste ona koja nas primorava da osetimo sopstvenu osu sveta van svih drugih veličina oličenih u kultu duga, krivice, ubrzanja, rastapanja i drobljenja sveta na nesagledive i nebrojive komade. Ako te veličine nisu bitne, moglo bi se reći da ona jedna koja istinski jeste bitna je bez sumnje ona veličina ljudske, humane, plemenite i nedužne žile koja nam omogućava da u realnom prostoru i vremenu obeležimo sopstvenu veličanstvenost, a da se pritom ne osećamo ni krivim ni dužnim, već naprosto slobodnim i svojim.
Ana Knežević
Pomenuti inspirativni radovi:
Ardžun Apaduraj – Strah od malih brojeva, Biblioteka XX vek, 2008.
Ги Скарпета – Повратак барока, Нови Сад: Светови, 2003.
Rolan Bart – Fragmenti ljubavnog govora, Beograd: Karpos, 2016.
Walter Benjamin, Kapitalizam kao religija, 1921. (anarhisticka-biblioteka.net)
Black Mirror, Netflix serija (2011- ), written by Charlie Brooker
Chernobyl, HBO serija (2019), written by Craig Mazin
*Naslovna fotografija - performans Stefana Lukića na Trgu Svetog Save u Beogradu kod spomenika Stefanu Nemanji, 27. 2. 2021.
(SEEcult.org)
